Anaïs Nin o tome zašto treba prigrliti nepoznato

Autorka: 

“Biti neprijateljski raspoložen prema nepoznatom je znak velike unutrašnje nesigurnosti.”

Već smo videli da živeti znači postavljati pitanja, da je nepoznato ono što pokreće nauku, kao i da je najlepše iskustvo koje možemo da imamo susret sa misterijom. Džon Kits je pisao o ovoj umetnosti ostanka u nedoumici “bez ikakvog razdražljivog saznanja o činjenici & razumu” i famozno je to nazvao “negativnom sposobnošću”. Ali računajmo da će Anaïs Nin da artikuliše poznate istine na poetski najizvanredniji mogući način, otkrivajući daleko  najdublje i najtendencioznijije  aspekte toga šta to znači biti čovek.

U dnevničkom  zapisu nastalom u zimu 1949-1950., pronađenom u Dnevniku Anaïs Nin u knjizi 5 1947-1955(javna biblioteka), gde nam je Anaïs Nin  dala svoj kapriciozan protivotrov  protiv gradskog života  njenu pronicljivu meditaciju o  karakteru, roditeljstvu i ličnoj odgovornosti, ona primećuje:

“Vaspitači čine sve u svojoj moći da vas pripreme da uživate u čitanju nakon koledža. Tačno je da bi trebalo da čitate u skladu sa vašim temperamentom, zanimanjima, hobijima i pozivima. Ali, biti neprijateljski nastrojen prema nepoznatom, ne želeti istraživati nepoznato znak je velike unutrašnje nesigurnosti. Mi u nauci poštujemo istraživača. U književnosti, ne treba uvek da čitate knjige blagoslovene od strane većine. Ovo nastojanje se ogleda u takvim apsurdnim najavama  kao što su “smrt romana”, “poslednji od romantičara”, “poslednji od Boema”, – uprkos tome što znamo da su ovo kontinuirani trendovi koji evoluiraju i samo menjaju svoj oblik. Suzbijanje unutrašnjih obrazaca u korist obrazaca kreiranih od strane društva je opasno za nas. Umetnička pobuna, inovacije, eksperiment ne bi trebalo da se dočekuju neprijateljski. Oni mogu poremetiti uspostavljeni red ili veštačku konvencionalnost, ali oni mogu i da nas spasu od smrti u životu, od robotizovanog života, od dosade, od gubitka sebe, od ropstva.

Kada mi potpuno prihvatimo obrazac koji nismo sami stvorili, koji nije istinski naš, mi venemo i umremo. Konvencionalne strukture ljudi su često fasada. Pod najrigidnijom konvencionalnošću često se krije pojedinac sa originalnim mislima ili inventivnom maštom, koji se ne usuduje da ih izloži zbog straha da će biti ismejan, i to je ono što su pisac i umetnik spremni da urade za nas. Oni su savetnici i stvaraoci mapa koje vode većoj iskrenosti. Oni su korisni, zapravo neophodni zajednici. Oni usmeravaju naš pogled na ljudske raznolikosti koje ljudska bića čine toliko interesantnima. Ljudi koji su gradili Ameriku su bili originalni fizički avanturisti u fizičkom svetu. Nakon što je izgrađen, ovaj svet treba avanturiste u oblasti umetnosti i nauke. Ako suzbijemo avanturu duha imaćemo anarhistu i buntovnika, koji će proizaći iz pretesnih okvira – u obliku nasilja i kriminala.”

Takođe, iz dnevnika Anaïs Nin: zašto je emocionalna neumerenost od suštinskog značaja za kreativnost,  Pariz protiv Njujorka, šta čini veliki grad, i ručno-pisane mudrosti o životu.

Originalni post nalazi se na sajtu Brain Pickings

About Cyber Wanderlust

Life just found. Reality files in progress. ♫♪♥ Progress depends on the unreasonable woman who persists in trying to adapt the world to herself. [Take that, George Bernard Shaw]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: