O tome kako smo svi mi kiborzi sa “posebnim potrebama”

Pre skoro 4. godine sam, kao neko ko je tek počeo da biciklira u Beogradu ( nakon što sam to godinama radila i u drugim gradovima), imala svoj prvi udes na biciklu. O tome sam odmah posle tog udesa pisala i taj slučaj je objavljen ovde.

Inspiracija za tekst o tome šta se sve desi kad vas kao biciklistkinju bez igde ikog “pokupe u saobraćaju” – došla je sama po sebi. Mene je na biciklu na pešačkom prelazu pokupio blindirani mercedes koji je vozio – mladi pripadnik žandarmerije. Nagodila sam se na sudu protiv vozača, i da, sada znam da mu nisam dovoljno para uzela za puknuta rebra i zbog pretrpljenog straha. Novine “Blic” su pisale da sam ja udarila u njegov automobil bajsom.
Taj policajac je dobro prošao – makar me nije ubio.

(On je rođeni brat ovog svetlo-plavog čike gore, levo. Sećate se, on je pisao zaista lepe patriotske pesmice.)

Nakon nekog vremena, imala sam još jedan udes. Ovog puta sam nastradala kao pešak, tako što je auto zakačio prijatelja koji me je držao pod ruku. Prijatelj je i mene oborio padajući, te mi je noga podletela pod točak automobila koji se kretao. Moje desno stopalo je ostalo da visi – iskidala sam ligamente skočnog zgloba. Gips na 3 nedelje. Dve godine šepanja na desnu nogu – ni danas nije baš sjajno. Tad sam konačno rekla zbogom štiklama!

Ali kakve veze ove povrede imaju sa kiborzima?

Nisam sigurna da li su kiborzi već stvar opšte kulture, budući da termin “kiborg” (“cyborg”) postoji još od 1960. godine. Danas se pod tim pojmom podrazumeva mnogo toga, a ne samo to da je kibernetički organizam – “spoj biološkog organizma i mašine”.

Termin “kiborg” se takođe koristi da apstraktno objasni miks između čoveka i tehnologije. To uključuje i predmete koji se  ne mogu smatrati “tehnologijom”, na primer, olovka i papir, ali i govor i jezik.  (Cyborg)

Jasno vam je da svako, ali svako, za sebe može da kaže da je kiborg. Mi koji se krećemo biciklom kroz grad, takođe smo kiborzi. Cycleborgs ili cikloborzi! Kao što su i nešto ubitačniji “terminatori” sa ulica, ljudi u metalnim kutijama zvanim automobili – autoborzi!

***

U svojoj 35. godini života, nakon 2,5. godine bavljenja biciklističkim aktivizmom u Beogradu, imam drugu motivaciju da pričam o tome kako sam zauvek postala “biciklborgškinja“.

Dodatno me motiviše da pišem o ovom i saobraćajna nesreća koja se desila mojoj mladoj poznanici. Ona se trenutno nalazi na lečenju na ortopediji posle saobraćajnog udesa u Beogradu, gde ju je verovatno, kao i mene ranije, odvalila “tona metalnog kiborškog mesa” i izlomila joj koleno. (Ova slika mi nikad ne izlazi iz glave – dok mislim na sve ljude koje su mašine povredile) Čekam od ponedeljka da čujem kada će je operisati.
Ja sam do sada dobro prošla kao kiborškinja! “Samo” su mi od udarca mašine rebra pukla, posle toga “samo” ligamenti skočnog zgloba. Danas sam pročitala kako njena najbliža osoba na društvenoj mreži moli da joj ljudi ne pišu sms-ove pune sopstvenog straha za njeno stanje i oporavak. Puno tog straha dolazi i od činjenice da kad izgubiš funkcionalnost nekog od udova ili čak sam ud, postaješ kiborg drugog reda. “Invalid”, kako se to kod nas i dalje govori (čak i na televiziji, čak i na saobraćajnim znacima u javnosti) za osobe sa invaliditetom. Mislim da to dodatno opterećuje ljude koji su nesrećom ostali bez mogućnosti kretanja. To je u isto vreme i moj najveći strah – koji ja prevazilazim tako što postajem kiborškinja, kad god mogu.

***

Pogledajte sada ovu sliku, kojom sam ilustrovala “frku” koju sam napravila u maju prošle godine na Facebook grupi koju je otvorila organizacija “Ulice za Bicikliste” . Činilo mi se da je velika neobaveštenost biciklista o tome kako smo svi mi, i pešaci, i biciklisti i vozači, dakle svi učesnici u saobraćaju, spoj mašine i čoveka, tj. svojevrsni kiborzi.

Ova kiborškinja + biciklistkinja kao osoba sa invaliditetom koristi dva mehanička pomagala (ona ima veštačku nogu i sedi na biciklu) da bi postala ravnopravna i funkcionalno prilagođena savremenom životu. Danas se to neretko može videti i na našim ulicama. Kako mi gledamo na to? Kako ih zovemo?

On the Street….Lafayette St., New York via www.thesartorialist.com

Kako ove hrabre ljude koji se u manjem ili većem stepenu razlikuju od nas, možemo da zovemo “invalidima”? Pa, sudeći po zakonu, ne možemo.

Ova fotografija je trebala da podseti i same bicikliste da su, kao i pešaci među kojima je dosta i osoba sa invaliditetom (onih koji koriste razna mehanička pomagala kolica, štake, specijalna vozila da bi se kretali), oni zaista “kiborzi drugog reda” u saobraćaju koji je orjentisan da prati i STIMULIŠE razvoj automobilskog prevoza u Beogradu, dok se sve ostalo smatra nepoželjnim!

***

Činjenica je da među samim biciklistima takođe ima jako puno onih koji bi, da je ovo država koja brine o SVIM svojim građanima, dobijali neku nadoknadu za svoje stanje. Ako ne novčanu brigu, onda sigurno – infrastrukturalnu – uslovima za njihov udobniji život u gradu. To nažalost nije slučaj.

Ja sam neko ko je od rođenja do sada stekao dosta povreda kostiju i zglobova, a ko je pritom i rođen sa deformitetom stopala koji je lečen – gipsom. Ja slučajno – hodam, iako ima ljudi poput mene – koji ne hodaju. Nikad ranije nisam o sebi razmišljala kao o “osobi sa invaliditetom”. No, ja definitivno, mnogo toga ne mogu kao ostali ljudi, koji su potpuno “zdravi telesno”. Da bicikliram, ipak mogu. Radije bih činjenicu da ne mogu puno da hodam jer imam slabe zglobove, i da mi noge nisu ni za kakav “sport”, afirmisati činjenicom da bez bicikla ne idem nikuda – ako ne moram. Bicikl su moja “invalidska kolica” za kretanje po gradu. Ja sam pešak sa “posebnim potrebama”!

Pre nekoliko dana, stajala sam sa Ralph van der Zijden (koji je, kao stranac u Beogradu, razvio svoj biciklo-turistički biznis), dok smo gledali film o snouborderskim vožnjama snoubordera iz Srbije, komentarisali smo njihovu veštinu otprilike ovako:

“Ja ovo nikad nisam mogla da vozim, a htela bih! Ni rolere! Ne bih se skinula sa rolera!”
“Ja ni ne skijam, a od kad sam povredio koleno…” 
“Zezaš? I ja sam sjebala koleno! Kako si se povredio…i meni je gotov levi meniskus!”
“Imao sam i operaciju…i kad sam se oporavio, posle nekoliko meseci, zamisli, meni od države stigao neki novac: dobio sam oko 300. eura “invalidnine”. Mislim se ja…super za kintu, ali da li to sad znači da sam osoba sa invaliditetom?!?”
“Ne zezaj Ralph! Jel to u Holandiji socijalizam ili kapitalizam?!? Ja imam slomljenu ruku, nogu, skocni zglob i dva rebra – i nikad ni cvonjcika od države! Jebote, mi smo osobe sa invaliditetom, zato i vozimo bicikl umesto rolera/skejta/skija…” 

***

Ovaj me je razgovor podsetio da se vratim na ono što sam pisala prošle godine o ovoj temi, i prenesem deo toga na blog:

“Naše lično mišljenje o ovoj kategoriji kiborga (posmatrajte ih kao saučesnike u saobraćaju pa ćete shvatiti njihovu poziciju) je jedno, a kulturna politika je drugo. Izrazom “osobe sa invaliditetom” se afirmiše da osobe imaju neki invaliditet (nedostatak, nedovoljnost) u odnosu na druga uobičajnija tela (koja se smatraju “normom za funkcionisanje”), ali da to zaista ne čini jedini njihov identitet. Invaliditet nije naš jedini identitet. Ne poistovećujte me/njih sa mojim nemoćima!
Izraz “osobe sa posebnim potrebama” je odbačen u društvenim politikama srpskog jezika. Ravnopravnost podrazumeva da se što većem broju ljudi obezbedi što bolji status u društvu, bez obzira na različitosti. Nemaju osobe sa invaliditetom neke “POSEBNE POTREBE” – oni samo imaju potrebe u odnosu na svoje telesno/mentalno stanje. To da se neko ko je u kolicima ili neko ko nema čulo vida ili sluha kreće gradom kao i mi, to je njegovo OSNOVNO pravo kao kiborga! A infrastruktura i uređenje prostora mora biti sprovedeno tako da se i oni kao validni (a ne invalidni) članovi društva ispoštuju. To je politika poštovanja različitosti – pa i telesnih različitosti!. Oni sami nisu birali da ih se zove invalidima. To je došlo od francuske reči
invalid / ˈɪnvəliːd/ , / ˈɪnvəlɪd/ noun (sick person) malade mf; (disabled person) infirme mf.
koja znači bolesna osoba ili osoba sa invaliditetom – invaliditet često nije kategorisan kao bolest. Kad neko izgubi nogu ili ruku u nesreći – to nije BOLEST. To je novo stanje njegovog ljudskog organizma – osoba time ne ne gubi status ravnopravnog čoveka. Makar ne u teoriji.

Ja sam u životu postala bicikloborgškinja da preobrazim činjenicu da mi mnogo šta telesno nije u najboljem stanju. I dobro mi je s tim.

Uživajte što ste “celi”, i upravljajte pažljivo svojim tehnološki nadograđenim telom.

About Cyber Wanderlust

Life just found. Reality files in progress. ♫♪♥ Progress depends on the unreasonable woman who persists in trying to adapt the world to herself. [Take that, George Bernard Shaw]

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: