Zašto me “boli pička” za vaš PRAVDIJARHAT

Slučaj mizoginog urednika

U moru tekstova koji su se pojavili o slučaju ubistva jedne mlade žene, a koji se desilo pre nekoliko dana u Beogradu, jedan se portal posebno pobrinuo da nam skrene pažnju na “nepravedni sud javnosti u Srbiji” u osudi prema “Beogradskom davitelju” kako je Aleksandra Šundića prozvala štampa.
Naslovi koje su oni objavili, naslovljeni su ovako:

Osim toga što su tekstovi puni senzacionlističkog, lešinarskog novinarstva, oni su više nego tendencionzno pisani da bi štampa pre samog suđenja “preventivno” normalizovala odnos javnosti prema “mladom ubici”, i na taj način ublažili presudu koja ga čeka pred sudom. I sudije čitaju novine.

Ubica se svuda u naslovima ovih članaka naziva “MLADIĆEM” umesto svojim imenom. S druge strane, PUNO IME I PREZIME ubijene devojke je nakon prve NEPROVERENE vesti tog prvog dana po otkriću slučaja, objavljeno u skoro svim novinama koje su podatke dobile od policije.
To je taj “stari dobri drevni običaj preciznog srpskog novinarstva”! O ubistvu Stele Gundelj je njena sestra je saznala – prvo od novina – zapaljivi se sadržaji sa provokativnim naslovima poput “Beogradski davitelj” šire kao požar po društvenim mrežama.

Od portala “Na Dlanu” dakle uporno bivamo podsećani da je Aleksandar Šundić, koga možemo nazvati punim imenom, ili ga nazvati “ubicom” (jer je ubistvo priznao i O UBISTVU se radi), uporno nazivaju “mladićem”. To rade ne bi li nas podsetili da se radi o vrlo mladom čoveku od 23. godine. Da li njegova mladost u vama izaziva sažaljenje? U meni ne. Nikad nisam osećala sažaljenje prema osobi koja nasilno “sama deli svoju pravdu”, koliko god godina osoba imala.

U mojoj “ženskoj glavi” ne odjekuje taj “tribunski glas glasnogovornika mladih” (da parafraziram Arsenijevića koji je sjajno opisao uzore mladih). U Srbiji se i kroz ovakve stravične zločine nastavljaju i podržavaju stare prakse i običaji patrijarhata, povlađujući muškarcima u njihovom pravu na “posedovanje” časti, imena, ugleda, porodice, i na kraju – i same žene.

A pitate se ko to radi? To rade upravo ti 35.-godišnji tribuni koji istupaju u javnosti, brinući se za stvarne uzroke ovakvih epiloga, a pogotovo među – “mladima koji imaju problema u vezama”. Oni su tu, kao urednici i novinari kojekavih portala na “Srpskom internet nebu”, da objasne ZAŠTO SE desilo to što se desilo, i kako stvari nikad nisu “crno-bele”.

I novinar i urednik portala koji se ovde danima bave slučajem ubistva, prekorevaju ubicu kao “dobronamerni otac koji ga suštinski razume, samo koriguje periferne stvarčice.” To možemo videti najpre u samom stilskom tretmanu, načinu na koji se opisuje stanje ubice nakon priznanja ubistva: “plakao je kao dete kad su ga hapsili” (“mladić je kao dete, nemoćan”) – “skočio kroz prozor suda” (ne, nije “pokušao da se ubije” – onda bi u našem društvu bio predstavljen kao neka “pička” kako muškarci karakterišu drugog muškarca koji nije u stanju da “muški, hrabro” odgovara za svoje postupke). Utisak da se pokušava da se ubica nazove žrtvom, visu u vazduhu.

U ovom slučaju koji je Srbijiu uznemirio mnogo više nego svi dosadašnji, jedna je stvar alarmantno naglašena: slučaj ubistva devojke se desio jednom “normalnom obrazovanom mladiću, sportisti i časnom uglednom građaninu srednjeg sloja.” Radi se dakle o nekome ko se može posmatrati kao vrlo prosečan muškarac u Srbiji. On nije ni bogataš ni sirotinja, on nije ni po čemu drugačiji od mnogih (stereotip), i zato ovaj slučaj, među brojnim drugim slučajevima u kojima su žrtve partnerskog nasilja – žene, ovoliku pažnju privukao.

Jer, KAKO OBJASNITI JAVNOSTI – šta je njemu “falilo” ili čega je imao “viška” da bi davljenjem ubio ženu s kojom je bio u vezi? On ipak nije bio socijalno ugrožen, nije bio narkoman ili alkoholičar, on nije bio sportista iz teretane na steroidima (za ovo nikad zapravo i ne znamo da li se uopšte proverava – steroidi su kod nas dozvoljeni i dostupni ko bombone – i ne postoji posebna regulativa za njihov uticaj) …on je bio sasvim prosečan primeran dečko.

No, od portala “Na Dlanu” (a ja prstom upirem na mizoginog urednika portala) dobićemo u dva teksta objašnjenje iz prve ruke da je ubistvo Stele Gundelj – bilo opravdano.

Krešendo odvratnosti dao se naslutiti u neetičnom prenošenju vesti novinara i urednika “Na Dlanu” u tekstu koji su objavili sa naslovom “Brat ubice: Ceo studentski dom je znao koliko su se voleli”.
Koga bi to zapravo trebalo da je briga da li je ubica voleo devojku koju je ubio i da li je ona volela njega? Pišu nam o ubistvu, a tendenciozno, tribunski, poručuju:
“ubio ju je jer ju je voleo, a to je olakšavajuća okolnost”.

ZAŠTO i KOME je to bitno? Pa drugim ljudima u vezi. Jer ovo je zločin iz strasti. Jer, u Srbiji je “ubistvo iz ljubavi” čin kojom dokazuješ svoju – muškost nad ženom.

U pomoć su bestidno pozvali da o ubicinoj čestitosti govori i njegov rođeni brat: bez imalo stida i pokajanja i osećaja odgovornosti za to što je ubica uradio, njegova porodica će, pred očima javnosti da svedoči o tome da je to sve “neka nepojmljiva greška” za koju NIKO NIJE KRIV.
Ups, slučajno se to desilo – a inače je sve u redu!
Bez imalo obzira prema roditeljima i prijateljima ubijene.

“Neutešna majka” kaže: “Nisam mogla da naslutim da če se ovako nešto desiti…Moj sin je bio miran, nikada se nije potukao…”Majka je kao i mnogi ljudi u Srbiji u zabludi da je UZROK partnerskog nasilja – NASILAN KARAKTER osobe. To je jedna od onih predrasuda zbog kojih ovaj slučaj ubistva ima veći značaj za Srbiju nego mnogi drugi slučajevi, u kojima su povratnici iz rata ili policajci, ili od pre poznati naslilni tipovi ubijali svoje žene.

Brat potom opisuje početak idilične veze dvoje zaljubljenih i onda novinar NAGLAŠAVA: “Ali, ona je bila ljubomorna i nije smeo da viđa drugarice, a IZGLEDA da je i on bio ljubomoran.”
Dakle brat svoga brata ne poznaje baš dobro
i ne zna za sigurno da li je i on bio ljubomoran, ali za nju zna bez zadrške kako je ona bila ljubomorna.

I ovde počinje ono što je u procesuiranju ovakvih slučajeva u javnosti uočeno kao praksa i manir štampe: “Okrivljivanje žrtve


Okrivljivanje žrtve nastaje kada se žrtva(e) krivičnog dela, nesreće ili druge vrste nasilnog zlostavljanja drži(e) u potpunosti ili delimično odgovornim za prestupe počinjene protiv njih (bez obzira na to da li je žrtva zapravo imala bilo koju odgovornost za incident). Okrivljavanje žrtve se tradicionalno najčešće pojavljuje u rasističkim, seksističkim i klasističkim formama. Ovaj stav, međutim, može nezavisno od radikalnih stavova da postoji, pa čak i da bude najmanje polu-zvanično u nekim zemljama.”

Dobrodošli u Srbiju, zemlju okrivljivanja žrtve!

U daljem tekstu dobili smo od ubicinog brata informaciju o tome kako je ubijena devojka pravi nasilnik ove priče. Možemo da pročitamo i kako mu je “branila sve i svašta”, kako se zbog nje “povukao u sebe”, kako je “počeo da puši iako je sportista” (sport se po difoltu svuda i uvek smatra znakom “zdravlja” – i nacisti su se uostalom dosta ponosili svojim muškim “zdravljem”)…
sve do toga da je bitno objasniti, da je
Aleksandar bio odličan đak i briljantan student treće godine Fakulteta organizacionih nauka sa svim ocenama devet i deset.
Dakle ubica-odlikaš!

Koliko juče sam od jednog dečka u Beogradu čula kako se njegov srednjoškolski sukob u kome je u jarosti ODBRANE raspizdio protivnika po glavi kamenom, završio – izbacivanjem tog protivnika iz škole. Dečko koji se kamenom branio je “bio primeran đak”, naglasio je. A dobrim đacima ne može da se desi da počine nasilje. I ako to urade, to im se oprašta, jer su “u svemu ostalom primerni”.

Dakle, tako i naš ubica. U svemu primeran, nenasilan, osim što je “malo udavio devojku”, nenamerno!
I tu svi peru ruke od odgovornosti, i rođeni brat i majka.
Jer, nije se dalo ni po čemu naslutiti.
Dakle, mora da je ona kriva za to što ju je ubio.

No, pošto ima još ljudi čija je savest “pogođena” karakterom ovog zločina, nije dovoljno da samo porodica posvedoči pre samog zvaničnog suđenja u korist ubice. Tu su i prijatelji kojima, iako “ne opravdavaju ubistvo”, baš i “nije jasno” zašto se ubistvo desilo.

U drugom sramotnom tekstu“Domski drugari Aleksandra Šundića: Želimo da kažemo šta je prethodilo “nesrećnom činu”” – ni njegovi drugovi kao i porodica ne mogu da podnesu sopstvenu savest, pa se javno ispovedaju predusretljivim novinama.
Pri svemu tome, posle priznanja ubistva, portalu “Na Dlanu” nam i dalje korektno poručuju da je on “
osumnjičeni” ali ne i “dokazani” ubica, iako sve vreme dokazuju i svedoče u prilog ubice, a protiv žrtve ubistva.
Verujem da ovo izaziva uznemirenost onog dela Srbije čiji mozgovi nisu pomračeni neetičkim patrijahalnim seksističkim praksom okrivljivanja žrtve od strane medija koje
ne kontroliše nikakav savet za štampu i nikakav kodeks. Jer, okrivljivanje žrtve pre suđenja je POLU-ZVANIČNO ustaljena praksa “istraživačkog novinarstva” u Srbiji.

Od drugova dobijamo stereotipno svedočenje o KARAKTERU ubice “svi su ga okarakterisali kao sportskog tipa, vaspitanog, dobrog i „dečka za primer“.Oni ne kažu da je on nekad bio “dečko za primer”, jer ovo što se desilo, zapravo još se nije ni dokazalo.

Potom dobijamo od drugariče klasičnu malograđansku patrijahalnu preambulu – ubica je “dečko koji vodi računa o prijateljima i SVOM ugledu” (jel ne zvuči ovo kao ono čuveno “BRANIM SVOJE I ČUVAM SVOJE”), znači pravi mali uzorni “instant-muškarac”.
Ova drugarica dodaje:

“Ovom prilikom ne opravdavam to što je uradio, ali me pagađa nepravda. Od njega je komentarima u medijima i na društvenim mrežama sad napravljen monstrum.”

I tu dolazimo do
svrhe ovih pohvalnih tekstova o ubici. Ljudi su ubicu okarakterisali kao “monstruma”. Ja sam čula i druge komentare. Rečeno je da je “bolesnik”, “manijak, “psihopata” itd.

I tu se slažem sa drugaricinim stavom – verujem da “dečko” (ubica) nije bio psihički bolesniji od prosečnog građanina Srbije. Daleko od toga da su psihički bolesne osobe zaslužile da budu izjednačene sa ubicama. Ne postoji znak jednakosti između psihičke poremećenosti i ubistva. (Imamo ekstremni primer za to: čovek koji je pobio onoliko ljudi nije suđen kao osoba sa mentalnim poremećajem: Breivik)
A to upravo, u očima javnosti – ubice i jesu – bolesnici – koji rade ono što nije “normalno”. To ne govori o “nepravdi koju ubica proživljava” blaćenjem po društvenim mrežama (možeš da misliš kako je to posebno strašno sad kad si drugoj osobi oduzeo život), već govori o nepoznavanju UZROKA ovakvih zločina i nebrizi države da se ovakvi slučajevi preduprede.

U celom svedočenju prijatelja, bitno je iščitati to da je ubica bio
MUŠKARAC ZA PRIMER.

Njegovi drugovi se sada žale na ljude koji “a posteriori ćute” – dok su oni, naravski, govorili ubici ranije da potraži pomoć za depresiju koju su kod njega uočili. Muškarcima se to u Srbiji ne govori!

Potom, novinar da dosoli priču upotrebljava jednu od najogavnijih starih praksi neravnopravnog nazivanja ljudi različitog pola: “Šundić i Gundeljeva”, da bi nam objasnili kako je on bio “oduševljen njenom inteligencijom i izgledom”.

Ne budite naivni da novinar i intervjuisani nisu seksisti, to da je njena inteligencija pomenuta poslužiće u daljem kreiranju optužnice protiv njenog manipulativnog karaktera.
Ponavljajući dalje informacije o “kontroli” i “moći” koju je ubijena “inteligentna i lepa” žena imala, dolazimo do zaključka da se radi o svojevrsnoj mladoj famme-fatale (fatalna žena). Negde se takva žena stereotipno karakteriše kao “ball-breaker” (lomi muda).
Tu moć koju je ubijena imala nad ubicom možemo da opravdamo tom njenom fatalnošću, ali da bi to sigurno ostalo u našoj glavi, novinari ne propuštaju da napišu da je “ona bila starija od njega”, iako je razlika u godinama neznatna.

Potom nam njegovi prijatelji svedoče o tome kakva je ona bila u odnosu sa muškarcima i koliko je momaka imala:

“U tom periodu se znalo za njene avanture sa dva tri momka, pa i sam Aleksandar je ušao u tu vezu kao jedna od kombinacija i toga je bio svestan.”

I nakon što nam je preneseno saopšteno da je devojka imala i nekoliko momaka u isto vreme, jasno je da je ubica imao pravo da sumnja da je “prevaren” iako je ranije navedeno da u vreme kad se ubistvo desilo ona – i nije više bila u vezi sa njim.

I onda krešendo:

“Oboje su bili patološki ljubomorni, samo što je on imao i razlog za to”, ističe naš izvor.

Njegova je ljubomora opravdana, jer “on nju voli” – što znači da ona više ne može da ima slobodan izbor – da se viđa s kim hoće, da se ne zabavlja sa njim, da ima i 6. momaka ako joj to odgovara!
Jer on nju voli, i pravedno je što je ljubomoran.

Ni u jednom momentu niko od njih ne pomišlja da ljubomora nije isto što i ljubav?
Ljubomora ima veze samo sa povređenim egom. U ovom slučaju partnerskog nasilja mladi muškarac ženi odriče pravo da ima sopstveni izbor u životu. Pošto ne može da je kontroliše ni na koji način (ona je prodorna osoba, inteligentna i lepa) on je uznemirava, obilazi njen stan da proveri da li ga ona “vara”.

Drugar koji svedoči o tome koliko je ubica bio u potrebi da kontroliše ubijenu, govori o tome sasvim mirne savesti. Nigde dakle njegov najbliži prijatelj ne kaže: pokušao sam da ga sprečim da je špijunira jer je to pogrešno.
Zašto? Zato što naverovatnije i nije pokušao.
Kao i mnogi drugi ljudi, tako postupati prema “voljenoj osobi” je opravdano.

A onda slede raskidi i ponovna vraćanja ubijene ubici u ovoj nasilnoj i patološkom ljubomorom nagriženoj vezi a vajni prijatelji na osnovu toga zaključuju da je ona njega prevarila.
Kako znamo da ga je ona prevarila?

“On to nikome nije pričao, ali smo svi videli da mu se nešto dešava i na osnovu pesama koje pušta.”

Šta kažete? Ne zna se da li su raskinuli, iako je devojka očito nastavila svoj život? Tužne pesme kao optužnica protiv prestupa ubijene? Motiv za ubistvo nedokazana prevara?

Moje pitanje je: ako majka nije mogla da nasluti šta joj se sa sinom dešava, ako to nije mogao brat koji mu je bio u blizini, zašto su prijatelji smatrali da nije njihova stvar da gledaju i slušaju patologiju njihove veze i da ne učine ništa?


Jednostavan je odgovor na to pitanje: ubica je bio u pravu. Bio je u pravu da bude ljubomoran i posesivan i pre ubistva, jer se od “prave ljubavi” “lako ne odustaje”. Muškarac mora da se dokaže na tom terenu. Pošto nije mogao da kontroliše ubijenu – na kraju ju je udavio.

“Pritisak na ubicu” o kome priča novinar portala “Na dlanu” služi da pritisne javnost da sažaljeva ubicu i da konsekventno, metodom “omalovažavanja” žrtve i njenog okrivljivanja za ono što se desilo, umanji odgovornost ubice za ovaj čin.

To je ne samo besramna politika koja širi mržnju prema ženi (ženama) koje su ubijene, silovane, prebijane zbog svog ponašanja, već je i jedan udruženi zločinački čin primitivnog mačoizma u Srbiji.

Ovakvo tribunsko “deljenje pravde” služi tome da u javnosti nastavi u glavama BUDUĆIH MLADIH NASILNIKA U VEZAMA – obrazac očitovane mržnje prema ženama – po kome muškarac ima pravo da poseduje ženu, ili je neće biti.

Poruka za urednika i novinara koji plasira ove priče:
Boli me pička za vaš pravdijarhat!
Ubica mora u zatvor.
A društvo mora da se suoči sa svojom odgovornošću za ovakve slučajeve.

Od majke koja uči sina da “bude pravo muško” do starijeg brata koji ne poznaje sopstvenog brata, do prijatelja koji smatraju da je žrtva kriva za zločin, jer je ubica bio “dečko za primer”.

Prestanete da ovako vulgarno pravdate muško nasilništvo!

Ima neke nade da u Srbiji ima još ljudi koji ovakve tekstove iz svojih uglova vide skandaloznim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s