POSLUŠAJTE OVE ŽENE KOJE VRIŠTE

BLf0Fg5CAAAlAe9
Nakon što sam na blogu objavila prevod jednog javnog pisma koje je upućeno aktivistima muškog pola od strane feminističke grupe “Sestre otpora“, uočila sam nekoliko zabrinjavajućih reakcija aktivističke muške ekipe iz svoje okoline.

Kada ih nazivam “aktivističkom muškom ekipom” ja mislim prvenstveno na međusobno povezane i nepovezane muškarce koji su aktivni na balkanskom Internetu i društvenim mrežama (ja sam onlajn aktivistkinja), a koji veoma aktivno participiraju u razgovorima i dekodiranju problema koje imamo, putem tekstova (blogeri), komentarima na društvenim mrežama, kritikama, ili nekim drugim kreativnim radom koji je društveno-politički angažovan.

Ovi muškarci su uglavnom oni koji (kao i ja) često i slobodno i otvoreno na Internetu izražavaju svoje društveno-političko mišljenje u skladu sa tekućim temama i na osnovu svojih specifičnih interesovanja. Raspravljala sam do sada o svemu i svačemu sa njima. Neretko se sa mnogima slažem i solidarišem, i osećam da pripadamo progresivnim strujama u regionu.

U ovoj sredini, gde veliki broj veoma različitih muškaraca veoma često svesno i slobodno preuzima ulogu aktivističkih “lidera” (ili “tribuna” kako ih je po srpski nazvao V.Arsenijević u jednom intervjuu), zapanjila me je neverovatna sličnost njihovih reakcija na ovo “problematično” pismo koje adresira seksizam kod upravo njima sličnih društveno angažovanih, progresivnih muškaraca aktivista.

Svi kojima sam pismo posebno poslala da ga pročitaju,  su reagovali na njega defanzivno – braneći deo svog identiteta – ono što se stereotipizira kao “muškarac”.
Nije mi u početku bilo sasvim jasno zašto su se ovi muškarci BRANILI od ovog pisma, i od čega su se to tačno branili. Kada sam pismo čitala prvi put bila sam veoma pogođena kao žena i aktivistkinja prepoznajući problem koji pismo adresira. Nebrojeno puta sam i ja sama doživela “seksistička spuštanja” u komuniciranju sa muškarcima aktivistima, bilo da smo pripadali istoj aktivističkoj struji, ili da smo komunicirali sa različitih političkih pozicija. Jeste, ja sam se identifikovala sa pričom ovih žena, pokušavajući da razumem zašto ovaj problem postoji i kod nas u Srbiji.
Evo kako je izgledao jedan od razgovora o pismu:

Sajber: Pismo muškarcima aktivistima

Poznanik: Kako da ti kažem…Počeo sam da čitam, negde oko rećeg pasusa me smorilo.

Sajber: Ahahahaha! Pa da. Ne interesuje te.

Poznanik: Pa interesuje me, al’ me smara kad me neko ko me ne poznaje izgeneralizuje i optuži za nešto.

Sajber: Ahahahaha !!! A ček.

Poznanik: A ono… glupo je što sam po difoltu kriv što sam muškarac ili srbin ili hetero ili šta je već aktuelno u trenutku.

Sajber: Ko te je za šta optužio? Defanzivan si bez potrebe.

Poznanik: Pa tekst u ta tri nesretna pasusa smori sve muškarce kako su deo problema.

Sajber: Vidiš, isto tako kao ti je jedan pre sat vremena pitao A ŠTO MENI, GDE SAM JA POGREŠIO? Čemu defanziva?

Poznanik: Jel vidiš problem?

Sajber: ?

Poznanik: Kada tražiš saveznike onda se makar malo potrudiš da se u startu ne osete prozvanim.

Sajber: Da, samo ti meni objasni kako ja treba da radim.

Poznanik: Čak i ako taj neko jeste negde pogrešio onda ga fino i lagano ispraviš.

Sajber: Dokle god mi objašnjavaš, ovaploćuješ se kao slučaj iz pisma. Hahaha…

Poznanik: Ne objašnjavam ja tebi kako da radiš.

Sajber: Ja ću da se roknem kak ovi muškarci…

Poznanik: Ja samo dajem feed-back.

Sajber: …čak i najboljji koje znam…

Poznanik: Meni sve jedno kako ćeš ti.

Sajber: Niko ti nije trazio feed-back, a i pročitao si tri pasusa.

Poznanik: Meni ni iz džepa ni u džep.

Sajber: Jako si puno grešaka napravio sada prema meni ali ukoliko ne želiš da ti kažem koje…

Poznanik: A ček, zašto si mi poslala text?

Sajber: …nećemo dužiti.

Poznanik: :shrug:

Sajber: Jednom je jedna žena na nekoj mejling listi rekla ovako za mene: “Sajber? Pa ona na Facebooku priča sa muškarcima!” Skandal. Egzakli.”

Ovo je bio brz, nepromišljen, ali i najsadržajniji, i najasertivniji razgovor između mene i poznanika. On je odmah jasno odbio da pismo pročita do kraja jer ga već u prva tri pasusa doživljava kao “generalizaciju muškaraca”.

Ako pogledamo pismo videćemo da ovaj doživljaj nije baš sasvim opravdan. Pismo se odnosi na muškarce aktiviste i jedino za njih se može reći da ih pismo uopštava ili sterotipizuje. Za upotrebu ovako široke identiteske odrednice postoji razlog: da bi se predstavio specifičan problem koji se jedino tako da opisati na impersonalnom planu. Pismo ne govori o konkretnom slučaju, već govori iz iskustava neke žene (ili više njih) sa jednim veoma neodređenim delom muške populacije. Dakle, ne sa svim mogućim muškarcima.

Moj poznanik kaže i kako ga je “smorilo” to što se uopšte osetio “delom problema“, a zatim i da je osetio da je “po difoltu kriv“, te da je odmah uvideo u čemu je sa pismom problem. Sve što je rekao je odbrana sebe samog, iako bi mnogi rekli da moj poznanik “drži do sebe“. Dotle ja, aktivistkinja i (silom binarnih prilika) žena u ovom rodno i hijerarhijski podeljenom društvu, o problemu seksizma među aktivistima ne mogu da pričam s njim jer je – on lično napadnut.

***

Pre nekoliko dana sam “lokalizovala” na srpski jezik jedan simpatični strip koji u formi Internet mema prikazuje razgovor o rasizmu. U Srbiji se među “emancipovanim” aktivistima i aktivistkinjama slobodno raspravlja o rasizmu, dok se o seksizmu jedva i progovara. Evo šta kaže meme kako treba postupati kad te neko upita o rasizmu:

943176_330542503738819_1262120645_n (1)

To bi bio dobar savet i u slučaju seksizma! Prihvati seksizam. Seksizam kao štetna praksa u društvu proističe iz binarnih i hijerarhijskih rodnih podela i pogađa obe strane. Ne nastavljaj da se braniš razmisli i POSLUŠAJ drugog.

Ovakvu ličnu strategiju bih preporučila u razgovorima i o rasizmu, i o seksizmu, i o homofobiji, i o ksenofobiji itd… Zato što je to strategija koja prevazilazi opresiju binarnih suprotnosti – tako što otvara prostor za dijalog i slušanje druge strane.

JA BELI – ON CRNI

MI ŽENE – ONI MUŠKARCI

MI HETERO – ONI HOMO

NAŠ NAROD – NJIHOV NAROD

Niko od nas ne može da izbegne svoje učešće u društvenom problemima jer smo mi deo ovog društva. Bez obzira da li stvarno ima bilo kakvog osnova da nam neko kaže da smo rasista, seksista, homofob, ksenofob…mi možemo i treba da razgovaramo o ovome slušajući jedni druge. Ne možemo izbeći odgovornost koju imamo i kao počinioci, i kao žrtve, i kao posmatrači problema društva.

Moj poznanik je rekao da se to njega ne tiče, jer nije on taj stereotipizirani muškarac! Nije rekao svoje mišljenje o postojećem problemu seksizma među aktivistima (koji pismo adresira), i odmah je prešao na ofanzivu – kritikujući asertivni stil kojim je pismo napisano.

“TO SE TAKO NE RADI”

Ovo je posledica učestvovanja u igrama društvene hijerarhije u kojima su muškarci veštiji od žena (jer duže vežbaju). Mnogi od njih nisu ni svesni da to rade i da su tome naučeni od društve. Asertivni stil se uglavnom i očekuje od muškaraca, mada on danas nije rezervisan samo za njih. I žene su naučile da “sude muški o svemu” od okoline u kojoj, ako želiš da se tvoj glas čuje, moraš puno puta da se ponašaš upravo ovako – ofanzivno i veoma asertivno (što neretko sklizne u agresiju). Ja ne želim da budem “žrtva” sistema gde onaj koji oseća pravo i slobodu da ostvaruje privilegiju da o nečemu sudi uvek uzima zadnju reč i pravi svoj uticaj. To se kod nas, romantizirajući taj način borbe, zove “bori se muški”.

U tom sistemu muškarci, po nekom nepisanom pravilu daju odlučujuću reč. Kada to uradi žena (ili žene) kao u ovom pismu, to postaje JAKO PROBLEMATIČNO I NEODGOVARAJUĆE.

Poznanikovo objašnjenje da je sam stil pisma “napadački” (jer ne bi trebao da proziva muškarce tako netaktično) me je podsetilo na tekst pesnikinje Šejle Šehabović. Odlomak tog teksta komentariše kako se aktivistkinje (feministkinje) tretiraju od strane onih koji imaju moć ili privilegiju da sude o njihovim postupcima i ponašanjima.

“Danas čitam i polemiku na sličnu temu koju objavljuje tačno.net.  Ako već niste, pročitajte polemiku Tanje Miletić Oručević i Amera Tikveše o bosanskohercegovačkom feminizmu. Preporučujem je iz dva razloga – prvo, zato što je ovo jedna od rijetkih smislenih polemika u nas, koja bi se i dalje dala razvijati i u kojoj se autorica i autor nisu potrudili da jedno drugome začepe usta nogom. Ovo je rijedak primjer onoga što se danas zove kultura dijaloga a ispunjava jednostavni zahtjev da odgovaraš na tekst, a ne onoga ko se iz njega obraća. Drugi razlog što sam za zadovoljstvom pročitala ove tekstove je njihova tema. Naime, kad se govori o bh. feminizmu danas, uobičajeni manir izlaganja kao da je izašao iz pjesme Sjetuje me majka i brine se za me. Majka iz pjesme, doduše, češće je u našem javnom prostoru muškoga roda. Tako imamo već uspostavljena pravila govora na ovu temu: čim se u jednoj rečenici spomene Bosna i Hercegovina i feminizam, odmah očekujte da (najčešće) autor, s pika objasni da toga u nas nema. Što autore, bilo zlonamjerne, bilo dobronamjerne, ne sprječava da u ostatku teksta ne pokritikuju sve feminističke, a bome i prakse koje im se samo učine feminističkima u nas.

Ako se žene bave aktivizmom, onda nisu dovoljno teorijski osviještene. Akoli, pak, pišu kakve teze na fakultetima, onda što se ne bave stvarnim položajem žene? Ako se bave, pa se uključe u politiku, onda što su se uključile u sistem? Ako izađu, sa margine, makar da plešu na cesti, onda šta ima da plešu kad sve propada? U zaključku, sva ova sjetovanja redovno prebrišu tradiciju bh. feminizma, a posebno, i najmarljivije, pozaboravljaju sve žene koje su nam omogućile da uopće u javnom prostoru o ovoj temi raspravljamo. Kada bi u našoj zemlji bilo feminizma koliko ima savjetnika koji upućuju feministice na pravi put, cvjetala bi jednakopravnost a naučna istraživanja, umjetničke prakse i medijska vidljivost žena rasla i nicala kao gljive poslije kiše.”

Drugi put treba da pazimo kako pišemo javna pisma, jer ti naši “zlotvori” kojima se obraćamo su samo “bezopasni grešnici” kojima treba da  fino i lagano objasnimo u čemu i kako greše.

Evo zašto ja ne prihvatam ovaj savet i mislim da je pogrešan.

Poznaniče, odbio si da saslušaš PRIČU OVIH ŽENA i kako ja vidim “problem seksizma među aktivistima”. Nisi uspeo da se izdigneš iz ličnog identiteta jer SI TI KAO MUŠKARAC napadnut UOPŠTAVANJEM.  Ovakva manipulacija (“mansplaining“) se aktivistkinjama skoro pa svakodnevno dešava u raspravama a pogotovo feministkinjama koje adresiraju probleme rodne neravnopravnosti.  Zašto je to tako?

prijava_039

Pored binarnog hijerarijskog sistema u kome niko ne pobeđuje i svi gube – što i jeste sam cilj rasizma, seksizma, homofobije, ksenofobije…kao što i samo pismo kaže:

“Dаklе, аkо muškаrci i žеnе аktivnо nе оspоrаvајu svоје sеksističkе i оprеsivnе ili sаmо-оprеsivnа tеndеnciје, оdnоs dоminаciје ćе nеminоvnо prоizаći iz nаših intеrаkciја.”

još jedno od ključnih pitanja je i dovođenje u pitanje nečije privilegije.

Da biste uopšte razumeli o kakvoj privilegiji sad pričam, morate obavezno imati na umu da svako od nas uočava nekoliko identitetskih odrednica koji naš čine specifičnim bićem. Ove odrednice nas takođe čine nesvodljivim na prost statistički podatak. Nisam ja samo žena i nisam samo aktivistkinja. Ja sam i neko ko pripada nižoj srednjoj klasi, belkinja sam, i Netizenka, i vegeterijanka, i kiborg, i živim sa jednim muškarcem i psom. Sve to čini moj identitet nesvodljivim samo na to – da sam žena. Dakle, postoje različite žene, kao i različiti muškarci, to je valjda jasno.

No, u odnosu na ljude različite rase, pola, seksualnih i ličnih “orjentacija”, ja nekada imam privilegiju (ili moć) a nekada je nemam. Sada imam privilegiju da kao obrazovana bela žena govorim o ovim stvarima na Internetu. Ukoliko treba da ilustrujem u odnosu na koga to ja imam privilegiju da govorim ovde, evo scene sa ulice, danas.

nas

Na slici su dve građanke, jedna žena i jedna devojka Romskog porekla,  skupljačice sekundarnih sirovina, i gradske biciklistkinje. I ja sam kao i one građanka, žena, i Netizenka, i one i ja se definišemo rasno, klasno i na ostale načine… Ipak, u odnosu na njih, ja kao žena imam tu privilegiju da govorim ovde “u ime žena”, koju one, nažalost, nemaju.

Kada s vama razgovaram o problemu seksizma među aktivistima i aktivistkinjama, ja imam na umu i tu svoju privilegiju koja utiče na to kako ću ja formirati svoje stavove pred društvom. Ja takođe zbog relativno slobodnog pristupa Internetu imam i tu MOĆ da moj glas bude slušan, što nije uvek tako.

Kada govorim o rasizmu, ja se ne pravim da ne postoje ljudi bele boje kože koji diskriminišu ljude crne bolje kože. Ne ograđujem se. Kada govorim o ekonomskom položaju, ja mislim i na one koji za razliku od mene rade “na crno”. Kad govorim o seksizmu, ja mislim i na sve one žene koje se NE USUĐUJU da progovore jer će ih dočekati osporavanje i ispravljanje i jedan opšti stav naše okoline: “Šta ti znaš o bilo čemu?”

Taj i takav odnos onih koji imaju nekakvu PRIVILEGIJU i neretko MOĆ, zapravo produžava sisteme hijerarhijske dominacije u ovom problematičnom društvu. U slučaju rodnih odnosa, dominacija muškaraca je prepoznata, opisana i generacijama onih koji su se borili za rodnu ravnopravnost dovođena u pitanje. I feminizam priznaje dominaciju muškaraca ali je i osporava.

feminist_unneeded_color

Na kontinuumu rodnih odnosa u Srbiji, seksizam možda deluje kao najbezazleniji problem, no on ima svoju ulogu u održavanju sistema koji – pogledajte naslove – on doprinosi i sve većem nasilju prema ženama.

Ono što meni kao aktivistkinji jako smeta u Srbiji je to, što se, bilo u slučajevima partnerskog i rodno zasnovanog nasilja, ili kada se govori o sveprisutnom seksizmu, niko ne usuđuje da adresira onu dominantnu grupu koja to nasilje izvršava. Dominantna grupa koja čini nasilje (muškarci u Srbiji) se po pravilu ne prozivaju da preuzmu odgovornost za ono što nije u redu sa njima. Opšti trend je da se feministkinjama koje to jedine u Srbiji rade, zapuše usta. To ide od korigovanja naslova u novinama gde se priča o “ubijenim ljudima” umesto “ubijenim ženama i deci” (statitstika je detaljna) do toga da svaki drugi muškarac odbija da se suoči sa diskriminacijom žena po raznim osnovama. Jer to nije “on” radio. To odbijanje je u vezi sa sistemskom privilegijom koju neki muškarci u Srbiji imaju.

To odbijanje da se vi, “koji ste ovim pismom pogođeni kao muškarci”, suočite sa činjenicom da žene i deca najviše stradaju od nasilja koje počine muškarci, i da shvatite koju moć pojedini muškarci uživaju u ovom društvu, proizvodi ogromnu štetu za sve muškarce i privilegovane/moćne i one koji to nisu.

Violence & Silence: Jackson Katz, Ph.D at TEDxFiDiWomen

To se sistematski radi tako što se pozicija onog ko “čini štetu” učini nevidljivom. To je očigledno iz konstantnog okrivljivanja žrtava silovanja, ubistava ili drugog nasilja koje su u mnogo većem procentu u Srbiji počinili muškarci. Novine su prepune naslova koji ne skreću pažnju na muškarca i njegovu krizu. Vama muškarcima feministkinje pričaju o posttraumatskom sindromu koji oni koji su ratovali a koji se nikad ne zaleče, pa pobiju pola sela…

Patrick Stewart Gives Passionate Response to Question At Comicpalooza 2013

Vi masovno ne dižete s nama svoj glas protiv silovatelja kad žrtva silovanja bude blaćena u novinama i prozivana za razna “neprimerna ponašanja koja ne doliče jednoj ženi”. Vi se uglavnom pravite da ne čujete dok neki seksista priča uvredljive viceve o ženama, Romima, Hrvatima…koji na kraju i stradaju jer su svedeni na stereotip (seksizam, rasizam, homofobija, ksenofobija).
I na kraju vi one koji čine zločine zovete “NELJUDIMA”, “PIČKAMA” i “PSIHOPATAMA”. Vi ne vidite da su ti ljudi muškarci koji se manje ili više razlikuju od vas. To se vas ne tiče. Vi svojim ćutanjem na to KO JE POČINILAC NASILJA, da se vi, “dobri muškarci” ne bi lično osetili optuženim. Jer vi ne silujete, vi ne ubijate, vi ne ponižavate žene, vi ih samo “s pravom” osporavate kad govore da su to muškarci. Vi nikad jasno ne kažete MUŠKARCI NAJVIŠE ČINE NASILJE PREMA ŽENAMA, DECI I DRUGIM MUŠKARCIMA.

Dok vi “ne uviđate” kako ste umešani u celu priču, moje drugarice i ja horski plačemo za ženama koje možda nikad i nismo poznavale a koje su u Srbiji ubijene od strane svojih partnera.

Ne zapušavajte više uši, poslušajte ove žene koje vrište.

1 Comment

  1. ..pre neki dan na socijalnoj mrezi procitam cuvenog dramskog pisca, koji samo sto ne pravi svoju politicku partiju online, kako postuje – osim smrti najgora je zla zena. I…Ovacije, kao uvek kad krene da lupeta

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s