Muškarci koji mrze žene

Print_4169

Juče se na Facebook eventu “STOP FEMICIDU: Nijedna žena manje, ni jedna mrtva više!” pojavila jedna preporuka za video o nasilju nad ženama. Bojana Rajković je preporučila da ga pogledamo i da ga podelimo na mreži. Nespretno nas je pozvala da “učestvujemo zajedno” u “sprečavanju nasilja nad ženama“, i potpisala kampanju filmske i video produkcije iz Beograda, “Black Rooster Studio” i tagovima #stopnasilju #brs. Radi se o njihovoj novoj “kampanji za sprečavanje nasilja nad ženama“.

Pogledajte video na adresi: http://genero.tv/watch-video/39743

Ivan Milosavljević iz Srbije potpisan je kao reditelj i producent videa koji su snimili za konkurs Shine A Light On… a global social cause, a u propratnom tekstu, napisanom očajno lošim engleskim jezikom, autor kaže:

“Jedina stvar koju apsolutno ne možemo sebi dozvoliti, ukoliko želimo da rešimo i zaustavimo nasilje – je da ga maskiramo, sakrivamo, i da se distanciramo od njega. Zaista, tek kada smo u potpunosti izložili neki problem koji imamo postoji nada da ćemo ga razumeti, i eliminisati njegov osnovni uzrok. Osvetlimo nasilje, mrak samo čini da ono raste i jača.”

Video o nasilju nad ženama poručuje nam da nasilje mora biti osvetljeno, da se nasilje ne sme maskirati, sakrivati i distancirati se od njega. Producent takođe poručuje široj javnosti da ŠIRENJU NASILJA doprinosi upravo njegovo sakrivanje. I objašnjava taj svoj PR stav – ako sakrivamo nasilje – nikad nećemo spoznati OSNOVNI UZROK NASILJA.

Producent dakle želi da kroz propagandni video osvetljivanjem nasilja doprinese razumevanju osnovnog uzroka nasilja.
I upozorava nas, čak i vizuelnim stilom ovog videa (poput stila savremenih krimi-serija) da mrak (kao vizuelna zamena za tišinu i ćutanje) čini da nasilje raste i jača.

Producent se dakle bavi pitanjem SAKRIVANJA NASILJA i u videu će osvetliti taj problem, i pružiti nam odgovore na to KO TO SAKRIVA NASILJE i ponuditi rešenje za problem sakrivanja nasilja.

Analizirajmo njegov video čin po čin, scenu po scenu: >>

I čin – policija reaguje na nasilje u porodici

0 (1)
Već u prvoj sceni vidimo vozilo policije parkirano ispred zgrade u gradskom naselju, koje ukazuje na intervenciju policije povodom nasilja u porodici. Prikazivanjem policijskog automobila, već u prvoj sceni vidimo ČIJU PERSPEKTIVU će video prikazivati na dalje.  Neinventivno i bez iznenađenja  –  radi se o POLICIJSKOJ PERSPEKTIVI.

0 (2)
U sledećoj sceni u pozadini vidimo policijskog fotografa koji fotografiše demolirani stan, a u prvom planu sedokosog policajca dok sedi sa ženom ima vidljive telesne povrede, kako joj uzima izjavu o događaju. Odsustvo ekipe hitne pomoći je evidentno. Fokus je dakle i dalje na policijskom poslu.

0 (15)

Policajac povređenoj ženi postavlja pitanje: Are you sure you are telling us everything? (Da li ste sigurna da nam govorite SVE?) Ovo je isečak iz zamišljenog dijaloga koji je autor videa želeo da istakne da bismo shvatili činjenicu o policijskom ispitivanju u postraumatskim situacijama: PREBIJENE I TRAUMATIZIRANE ŽENE IM NE GOVORE SVE DETALJE NAPADA. Već u trećoj sceni autor je ovim pitanjem policajca IDENTIFIKOVAO SUBJEKAT koji SKRIVA NASILJE. To je žena – žrtva tog nasilja.

0 (3)

Do kraja njegovog pitanja, scena više ni ne prikazuje ženu već samo policajca. Žena ne progovara, jer na njoj NIJE
FOKUS niti je ona subjekat ove priče – ona je objekat policijske istrage. Mi ne znamo šta su razlozi njenog ćutanja – njoj je GLAS oduzet. Na taj način, identifikujući ŽRTVU NASILJA kao KRIVCA za SAKRIVANJE NASILJA (ili NASILNIKA), reditelj ovog videa odgovara sam sebi na pitanje šta nam stoji na putu rešavanja problema nasilja (prema ženama SIC!). To je, logično, ĆUTANJE SAMIH ŽENA ŽRTAVA. Policajac je prikazan kao stariji sedokosi muškarac u beloj košulji i plavom džemperu na kome piše policijski službenik (stereotipni trop policijskog iskustva, profesionalizma i autoriteta), a žrtva kao sredovečna plavokosa žena obučena u običnu kućnu odeću.
U I činu konstatujemo dva muškarca i jednu ženu. Time se I čin videa završava.

II čin – saobraćajna policija

0 (4)

U prvoj sceni II čina kroz estetiku savremenih TV krimi-novela vidimo dva saobraćajna policajca (fluorescentne jakne govore o tome) koji dolaze u posetu žrtvi saobraćajnog udesa u bolnici.

0 (5)
Potom vidimo ženu sa ortopedskom kragnom na vratu i vidljivim povredama lica, koja u prisustvu lekara i dva policajca daje izjavu o tome kako se povredila. Jedan od policajcaca je pita: “And he just came out of nowhere?” (“I samo se niotkud pojavio?”) te nas navodi da zaključimo da je žena povređena prilikom učešća u saobraćaju, ili u sudaru sa nekim (vozilom). Pitanje je postavljeno tako da istakne sumnju policajaca u istinitost izjave
ove žene.

0 (6)

Vidimo i krupni plan lica povređene žene i nju kako odmahuje glavom i sklapa oči. Ponovo je ženi oduzet glas i njena reakcija je prikazana samo telesno, poput onih reakcija koje OKRIVLJENI ili POSTIĐENI imaju. U II činu su prisutna tri muškarca i jedna žena. Tu se II čin ovog videa završava.

III čin – diskretna policija u glavnoj ulozi

0 (7)

U III činu, vidimo istog onog starijeg policajca iz I čina, ovaj put u društvu mlađeg, ležerno obučenog policajca, dok ispituju mladu ženu u plavom sakou koja sedi naspram njih dvojice u mračnoj prostoriji. Nema naznake da li se radi o policijskoj stanici ili ne. Dva muškarca koji su aktivni učesnici ponovo su naspram žene koja ćuti. Mlađi policajac joj postavlja pitanje: “So what you’re saying the perpetrator had these features?” (“Dakle vi praktično kažete da je počinilac imao ove crte lica?”) Tim pitanjem shvatamo da ona njima opisuje napadača.

0 (8)

Dakle, mlađi muškarac je ustvari crtač u policijskoj stanici. U sceni vidimo da crta nešto na papiru što uopšte ne liči na ljudski lik.

0 (9)
Žena ih sve vreme gleda ćuteći, skrštenih ruku, što bi trebalo da nam kroz telesni izraz saopšti da se ona na neki način brani od postavljenih pitanja.

0 (10)

Potom žena okreće glavu na stranu da bismo primetili da je i ona ima povrede na licu. Ovo je jedan od najjezivijih momenata u videu zbog vulgarne objektivizacije njenih povreda na licu, i načina na koji je to snimljeno. I ova žena se prikazuje kao ona koja sakriva nasilje u situaciji u kojoj treba da ga RAZOTKRIJE. Ostale žene su u I i II činu prikazane izravno, dok je ova žena vizuelno tako prikazana da nam se sugeriše da očigledno manipuliše. Ne odgovara na pitanja ali je odaje govor tela. Prve dve žene stereotipizirane kao domaćica (jer je zatičemo u domu) i kao mlada devojka (jer je obučena u sportsku odeću) a treća je stereotipizirana kao manipulativna poslovna žena (jer je u sakou).

0 (11)

Lica dva policajca potom su ponovo u kadru, što predstavlja način da nas reditelj vrati na SUBJEKTE ove priče – policajce (a ne žene-žrtve nasilja). Mlađi muškarac gleda ispitanicu blagonaklono i govori joj: “I’m sure we’ll apprehend him soon.” (“Siguran sam da ćemo ga brzo uhvatiti!”) Stariji policajac, ovaj put sa jasno istaknutom policijskom značkom na grudima upućuje joj oštar, namršten pogled pun osude.

0 (12)

Zatim vidimo poslovnu ženu kako stavlja naočare za sunce na lice da prekrije povrede na licu i odlazi iz mračne policijske prostorije u kojoj je diskretno ispitivana. Ta mračna atmosfera koja dominira tokom celog videa,  a posebno u III činu, trebala bi da doprinese utisku da je žena svedočila samo pred policijom diskretno, u tajnosti.
Žena je ponovo označena kao nosilac krivnje za sakrivanje nasilja. II čin to banalno ističe jer ona naočarima sakriva svoje povrede na licu – i izlazi iz jedne mračne prostorije u drugu mračnu prostoriju. Policijski crtač koji je mlađi muškarac je prati i gleda za njom. To valjda pokazuje da on za razliku od starijeg kolege, na neki način brine za nju.

0 (13)

I konačno, u stereotipnom epilogu videa, očekujemo da saznajemo ko su tri počinioca nasilja koje su tri žene prijavile. Ne iznenađuje nas jeftini maestralni rediteljski obrt (SIC!). Mlađi policajac kači crtež koji je napravio u trećem slučaju ispod natpisa WANTED (u stilu holivudskih prikaza policijskih stanica). Saznajemo koga policija traži kao počinitelja nasilja – to su LESTVE, BICIKL i KORA OD BANANE.

Potom se pojavljuje i prvi slogan videa: ZAŠTITI SEBE A NE NASILNIKA što direktno okrivljuje ŽENE da ćutanjem ŠTITE NASILNIKE. Teret počinjenog nasilja se jasno prebacuje na njihova pleća. Pozivanje žena žrtvi nasilja na odgovornost, i okrivljivanje žrtvi muškog nasilja za ono što im se dešava, je taktika sistemske mizoginije kojom se skreće pažnja sa ODGOVORNOSTI POČINIOCA NASILJA.

Tokom celog videa prikazivanjem POLICIJSKE PERSPEKTIVE A NE PERSPEKTIVE ŽRTVE – insinuira nam se da SISTEM POSTOJI I FUNKCIONIŠE (laž u Srbiji 2015.). Širi se laž da je sistemska pomoć za žrtve dostupna, te da se procedure u radu poštuju. Policija je prikazana kao profesionalna, a policajce čine samo muškarci. Žene su u ovom videu isključivo prisutne kao ŽRTVE NASILJA ali ne i kao POLICAJKE ILI INSPEKTORKE, SOCIJALNE RADNICE, LEKARKE… tj. kao sve žene koje inače učestvuju u sistemskoj pomoći ženama žrtvama nasilja.

0 (14)

I potom vidimo drugi, zaključni slogan koji objašnjava poruku ovog lošeg videa: ZAUSTAVIMO NASILJE NAD ŽENAMA.

Nažalost, ovoj video, u kontekstu jučerašnjeg protesta, ni simbolički nije u stanju da objasni šta je uzrok epidemiji femicida i svakovrsnog nasilja nad ženama u Srbiji, a kamoli da zaustavi nasilje nad ženama (tako što će svu odgovornost prebaciti na njih). Video ne osvetljava ni uzroke fizičkog nasilja nad ženama – a uzrok su patrijahalna i sistemski nesankcionisana nasilna ponašanja muškaraca.

Ovaj patrijahalni i pravednički ignorantski video ne uzima u obzir svima dostupan statistički podatak koji kaže da su većina počinioca nasilja prema ženama – muškarci. Bez obzira na to, autor i producent videa se ne obraća POČINIOCIMA NASILJA (muškarcima) – već ŽRTVAMA NASILJA (ženama). Video eksplicitno okrivljuje žene za skrivanje nasilja, sistem prikazuje kao besprekorno na usluzi ženama, i istovremeno uopšte ne imenuje počinioca.

Sa aspekta roda, osim što u svakom činu prikazuje više muškaraca nego žena, video je i pristrasan i neistinit jer su muškarci stereotipno uzeti kao ZAŠTITINICI OD NASILJA, a žene su prikazane kao NEME ŽRTVE NEPOZNATOG POČINITELJA NASILJA. Žene nemaju svoj glas u videu, ali ga seksistički dobijaju samo na nivou
telesnosti i objekta za posmatranje. Sve tri žene žrtve nasilja su prikazane baš sa povredama na licu, jer je lice vidljivo i ono govori sve. Ta filmska stereotipna fetišizacija telesnih povreda u predelu lica  otkriva nam i prosek RAZUMEVANJA i PRIZNAVANJA našeg društva o tome šta nasilje prema ženama jeste (teške telesne povrede, prebijanje, silovanje) a šta nije (psihičko maltretiranje, proganjanje).

Print_4170

Autoru videa želim preporučim da pročita reči Eve Ensler o kukavičluku muškaraca da preuzmu odgovornost za zločine prema ženama koje sistemski vrše generacijama i nikad ne kažu jasno ko najviše doprinosi porastu nasilja nad ženama.

“Ne znam kako je nasilje nad ženama postalo problem žena. Ne samo da žene bivaju silovane i pretučene, i podrivane i uništene, nego potom moramo to i da sprečimo! Potom moramo da to očistimo, da popravimo situaciju, da smislimo rešenja za probleme koje nismo stvorile. Večeras, vratićemo problem nasilja nad ženama – muškarcima, jer je to vaš problem zapravo. Mi žene ne silujemo same sebe, kako se ispostavlja.”

Odgovor na pitanje KO SKRIVA, MASKIRA i DISTANCIRA SE OD NASILJA je – muškarci. Muškarci koji grupno i pojedinačno ćute i odobravaju rođenjem stečeno pravo svakog muškarca na život svake žene u svakoj situaciji. Tu leži uzrok rodno zasnovanog nasilja prema ženama koji je zajednički svim muškarcima koji zlostavljaju, siluju i ubijaju žene.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s