Da li je ova stvar seksistička? Uvođenje “Biciklističkog testa”

Elly Blue via TakingTheLane

Ovaj post je deo prezentacije koju sam izradila za prvi Nacionalni ženski biciklistički samit u septembru 2012.

Kako je uticaj žena rastao u svim vrstama biciklizma, vodile su se mnogobrojne rasprave o prikazivanju polova u svemu od oglasa do lobističkih kampanja, od trkališta do sastanaka odbora. Da li je neka fotografija seksi žene na biciklu seksistička, ili je osnažujuća? Objektifikujuća ili neodoljiva? Marginalizujuća ili uključujuća? Da li je drugačije ako je fotografiju snimila žena? Šta ako je prikazana žena zakleta feministkinja? Znači li to da nikada ne smemo prikazivati žene u suknjama i potpeticama? Ove rasprave umeju da postanu frustrirajuće, delom, mislim, jer ne delimo svi uvek istu ideju o tome šta ovi pojmovi znače.

Uočila sam potrebu za analitičkim alatom koji bi mogli koristiti kako stvaraoci tako i konzumenti medija pri ocenjivanju prikaza žena u biciklizmu. Dakle, inspirisana “Bechdel testom za žene u filmovima” (još uvek relevantnim danas kao što je bio u 1985.), stvorila sam…

BICIKLISTIČKI TEST:
Ovo su kriterijumi:

  1. Jesu li žene uopšte prisutne ili prikazane?
  2. Jesu li žene predstavljene kao aktivni subjekti pre nego pasivni objekti?
  3. Ako bi polovi bili zamenjeni, da li bi značenje ostalo manje-više nepromenjeno? (Ili bi slika postala smešna?)

Korišćenje kriterijuma sa ove liste iznenađujuće je delotvoran način za procenu uključenosti u širokom rasponu prikaza i subjekata, uključujući reklame, filmove, vesti, organizacije, preduzeća ili neprofitne odbore, događaje, konferencijske postave, nastavne planove… sa čime god da se susretnete. I nepotrebno je naglašavati, sve ovo važi i van sfere biciklizma.

Evo malo više o svakom kriterijumu, praćeno primerima – neki od rezultata vas mogu iznenaditi.

  1. Jesu li žene uopšte prisutne ili prikazane? 

Volela bih da ovo ne mora ni da bude na listi. Nažalost, još uvek mora.

Kao tipičan primer, uzmite ovaj (inače odličan i fascinantan) intervju sa tri istaknuta savremena zagovornika biciklizma, u kojem oni razgovaraju o istoriji biciklističkog pokreta i kako je on dospeo tamo gde je danas. Pun je imena – desetine njih. Međutim, samo jedno ime, spomenuto usput, je žensko.

Na Ženskom samitu, neko je mahao časopisom koji je bio ostavljen na jednom od stolova u dvorani – nedavno objavljenim magazinom o drumskom biciklizmu koji nije sadržao niti jednu sliku žene.

Takođe je zanimljivo napomenuti da većina reklama biciklističke industrije nikada ne prikazuje žene, osim za specifične “ženske” bicikle i pribor… čak ni za one koji nisu napravljeni posebno za muškarce.

Prema tome, da, još uvek moramo da imamo ovo kao prvi kriterijum. Jedva čekam dan kada ćemo moći da ga uklonimo sa liste.

2. Jesu li žene predstavljene kao aktivni subjekti pre nego pasivni objekti?

Ovo je već složenije. Pitanje koje ovde može pomoći: Da li prikazane žene zapravo voze bicikl, ili samo poziraju na njemu (ili pored njega)? Ili još bolje, da li je prikazana žena junakinja vlastite priče, ili je ona tu da bi se balavilo nad njom? Ako je bicikl na slici, da li ga ona vozi, ili pozira na njemu ili blizu njega?

Moj najdraži primer svih vremena su još uvek ove stranice iz kataloga postavljene u drastičnoj međusobnoj suprotnosti na Winnipeg Cycle Chick – njen urnebesan blog post govori sam za sebe. Obratite pažnju kako muškarci osvajaju prirodu i traže slobodu dok žene… prosto vau.

Pri razmatranju ovog kriterijuma može pomoći jedan odličan analitički alat, ovaj put iz sedamdesetih: Muški pogled. Skovala ga je teoretičarka filma Laura Mulvey, koja tvrdi da vizuelne reprezentacije proizilaze iz našeg identiteta i oblikuju ga, kako u ulozi posmatrača tako i u ulozi posmatranih. Mulvey ističe da pogled filmske kamere često oslikava rodne pretpostavke heteroseksualnog belog muškarca, i teži da prikazuje žene kao pasivne objekte, koje u zapletu često imaju funkciju sličnu, recimo, ljubimcu, statui, sankama… ili biciklu.

Uzmite, na primer, velike biciklističke trke kao što je Tour de France. Žene ne mogu da učestvuju u trci, ali su veoma istaknute kao devojke sa podijuma, uvek pri ruci da čestitaju i poljube muške pobednike.

Savremene reklame uglavnom masovno padaju na ovom testu. Šta gola žena ima zajedničko s ramom za bicikl? Pretpostavljam, oboje su objekti za koje se smatra da “vi”, hetero/mačo muška publika koja posmatra, želite da posedujete. Čak i oglasi koji prodaju bicikle *za* žene često padaju na ovom drugom koraku. Pogledajte ovaj niz žena koje su ugrožene dok stoje kraj bicikala – u prvom ćete primetiti ženu i bicikl kao toliko pasivne objekte da su zapravo vezani za stubove.

Ovaj drugi kriterijum nadilazi vizuelnu slikovnost. Na primer, ko to, po svoj prilici, izgovara bivši slogan internet sajta Cycle Chic? (“Pridrži mi bicikl dok poljubim tvoju devojku“) Kome se govornik obraća? Obratite pažnju kako su ova dva objekta u frazi međusobno zamenjiva.

Ili da uzmemo jedan neseksualizovan, ali oh-tako-rodno-određen primer iz stvarnog života o tome kakav je osećaj biti žena u svetu biciklizma. Pretraživanje slika pod terminom “biciklističko lobiranje” daje ovaj ekstremni biser, ni manje ni više nego na sajtu moje lokalne lobističke organizacije. Kroz “muški pogled”, ova fotografija izgleda kao sasvim normalan sastanak, ništa posebno za komentarisati. S druge strane, kad sam je pokazala na Ženskom biciklističkom samitu, puno žena u sobi je klimalo glavom i uzdisalo prepoznajući o čemu se radi.

3.  Ako bi polovi bili zamenjeni, da li bi značenje ostalo manje-više nepromenjeno? (Ili bi slika postala smešna?)

Možda najbolji primer za ovo, iako nepovezan sa biciklizmom, je urnebesna foto serija muškaraca u klasičnim ženskim pin-up pozama. [Neki čitatelji su se zabrinuli da sugerišem da je smešno predstavljati muškarce na ženstven način. To nije cilj. Profesionalni savet: Ako obrtanje rodnih uloga čini neki prikaz smešnim, onda je taj prikaz smešan i pre nego što to učinite, samo vi možda još niste primetili. To je sve.]

Mnoge biciklističke slike koje možda i prođu prva dva kriterijuma (iako često samo formalno) padaju na ovom kriterijumu, i padaju urnebesno. Hajde, zamislite muškarca koji pokušava da eksploatiše svoj seksepil na isti način kao što je trkačica Liz Heč kontroverzno, doduše uspešno, uradila (u mojoj mentalnoj slici, kaciga je više nadole na stranici). To postaje parodija. Vi ne žudite, vi se smejete.

Pretpostavljam da odlučni pojedinac može tvrditi da možete biti aktivni dok se naginjete kako bi probali sladoled vašeg udvarača, ili dok napumpavate gume na biciklu obučeni u kostim “seksi medicinske sestre”. Ali stvarno ne možete tvrditi da bi ove slike bile u stanju da promovišu biciklizam na isti način i na istom tržištu ako bi se polovi obrnuli. Doduše, svakako bi bile smešne.

Zatim tu je poznata fotografija trkačice Victorie Pendleton, koja je pošla sličnim putem kao Liz Heč u ogoljavanju svega u zavodljivim pozama za časopise. Zanimljivo, čini se da je navukla najviše nevolja zbog jedne određene fotografije – nje gole na biciklu. Ali ova, tvrdim, prolazi Biciklistički test s najboljom ocenom: tu je žena koja aktivno i žestoko vozi, gola je ali nije seksualizovana, a ako zamenite pol dobijete… Lance Armstronga, slavnu fotografiju Annie Liebowitz  (njemu je to, koliko ja znam, prošlo bez ikakvih problema).

Želim naglasiti da ove slike nisu samo izrađene i izabrane od strane muškaraca. Žene su takođe aktivne, bilo kao dobrovoljni modeli ili kao fotografkinje i producentkinje, u mnogim prikazima biciklizma koji bi pali na ovom testu,. Moja poenta nije da smo mi bespomoćne žrtve seksističkih muškaraca, nego da smo svi deo kulture u kojoj se seksizam smatra normalnim, slavi i nagrađuje. Mislim da je raširen osećaj da je to igra koju moramo igrati ako želimo da uspemo. Na neki način to je istina, ali ja bih rekla da postoje unutrašnja ograničenja za žene u ovoj igri, možemo uspeti samo do određene mere. Ako zaista želimo ravnopravnost potrebno je da promenimo pravila.

Valja takođe napomenuti da, dok seksistički prikazi aktivno stavljaju žene u drugi plan, oni zapravo ne služe ni dobru većine muškaraca. Mačo kultura koju promoviše veći deo biciklističkog sveta (da ne spominjem ostatak sveta) je teret za sve nas, bilo bi nam bolje bez nje.

Ako čitate ovo, vi ste konzument medijskog sadržaja; a takođe biste mogli biti i proizvođač tog sadržaja, ili ga makar prenositi drugima. Na svima nama je da budemo pametniji od ovoga -počnimo odmah.


Dodatak: Nakon što me je povratno inspirisao bloger koji je blogovao o ovom postu, dodala sam ovaj sjajan video koji koristi Bekdel test da proceni filmove nominovane za Oskara 2011, čisto da omogućim ljudima da ga pogledaju i plaču. Mislim, smeju se. Mislim… počnu da se ljute… ili još bolje, postanu aktivni!

Prevod: Cyber Wanderlust & Filip & Acidzen

About Cyber Wanderlust

Life just found. Reality files in progress. ♫♪♥ Progress depends on the unreasonable woman who persists in trying to adapt the world to herself. [Take that, George Bernard Shaw]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: